У предвечерје бурних историјских догађања, која су обележила уставобранитељско доба у Србији, живела је животом праве турске касабе и варошица Пожаревац, смештена у срцу Стишке равнице, на последњим обронцима Хомоља. Пожаревац је био познат као престоница кнеза Милоша, седиште Браничевске епархије, седиште жупана и команданта војног округа.

Како је чиновнички апарат захтевао образоване и писмене људе, а вођење трговачких послова стручне кадрове, влада је морала да већу пажњу посвети школству и формирању нових просветних установа. Тако се средином XIX века у свим већим варошима, међу које је спадао и Пожаревац, отварају школе за оспособљавање кадрова из области привредно-трговачког живота. Из тог давног времена датирају и зачеци наше школе. Тада је на молбу пожаревачког учитеља Живана Ковачевића, Министарство просвете 11. августа 1850. донело Одобрење за оснивање Послено-трговачке школе која је са радом почела школске 1850/51, по Наставном плану и програму Послено-трговачког училишта из Београда.

Када је са радом почела Пожаревачка полугимназија, Послено-трговачка школа престала је да постоји, а учитељ Ковачевић почео да се бави адвокатуром. По укидању ове школе, основана је стручна школа за занатлијске послове, под називом Мушка занатлијска школа.Школа је неминовно више пута морала да прекида рад да би са редовном наставом почела 1919. Оптерећена бројним проблемима, Занатска школа је започела свој живот у међуратном периоду. Радила је у вечерњим часовима, у слабо осветљеним учионицама, са ученицима који су као шегрти преко целог дана радили у занатским радионицама, а када би увече дошли на наставу, заспали би већ на првом часу. Тешко је било радити са том децом, више гладном него ситом, уморном и прозеблом.

Тако је у Пожаревцу поред Мушке занатске постојала и Женска занатска школа.

Та школа је припремала женску омладину за кројење, шивење и све остале женске радове. На основу одобрења Министра трговине и индустрије у Пожаревцу је маја 1919. отворена Раденичка и ћилимарска школа у оквиру које је постојао курс за кројење и израду женских хаљина и костима „по најновијој моди“ као и одељење за трикотажу и одељење за израду женских шешира, прво у Србији, због чега је све растао интерес за Женску натску школу так да у у Школу долазиле и ученице из других крајевa Србије.

Упоредо са Мушком и Женском занатском школом у Пожаревцу је радила и Трговачка школа Пожаревачке трговачке омладине (ПТО) која предстваља наставак некадашње Послено-трговачке школе Живана Ковачевића.

У Пожаревцу, који је у то време, поред Ниша, Крагујевца и Ужица, спадао међу веће и развијеније градове Србије, основано је 1890. Удружење Пожаревачке трговачке омладине. Проблем школског простора трајно је решен 31.августа 1930. када је извршена свечана предаја Дома школе у власништво Пожаревачкој трговачкој омладини од стране дародаваца, а то су била двојица пожаревачких трговаца, Сава Мирковић и Михаило Павловић. У тој згради, некада велелепном здању, данас ради Политехничка школа. Дом ПТО био је један од највећих домова трговачке омладине предратне Србије, а свакако је представљао и најлепшу грађевину у Пожаревцу. На основу легата дародаваца Мирковића и Павловића соколана у Дому ПТО је коришћена за спортске потребе Соколског друштва. У условима окупације Трговачка школа је радила нередовно, углавном по приватним кућама и са малим бројем ученика.

Након завршетка II светског рата у просторијама Трговнске школе ПТО почела је рад Државна трговачка академија, а нешто касније, педесетих година XX века, трговачки кадрови почели су се школовати у новоформираној Школи ученика у трговини..

У школској 1949/50. години Државна трговачка академија мења свој назив у Економску средњу школу и тиме се завршава прва деценија рада ове Академије која је протекла у тешким ратним и послератним условима.

У наредном прериоду до 1960. директорка Веселинка Ненадовић је изнела пред Наставничко веће и Школски одбор нове концепције једне сасвим другачије и савременије Економске школе. Тај нови стил рада предвиђао је повезивање теорије и праксе тј. сарадњу школе са привредним предузећима. Наиме, школа је у току шк. 1960/61.године добила ново име, Школски центар за економско образовање кадрова. Такође је почела да ради и у новом школском простору, јер се иселила из зграде бившег Дома ПТО и преселила у зграду Медицинске школе, у којој и данас ради.

12.маја 1969. Школски центар за економско образовање кадрова за привреду и јавне службе мења назив у Економско школски центар „Жижа Лазаревић“. Школа је понела име Живорада-Жиже Лазеревића, ученика Трговачке академије,који је са својим истомишњеницима покушавао да на разне начине пружи отпор немачкој окупацији 1941. године. Зато су га Немци више пута хапсили, а последњи пут, крајем 1943. после чега је и умро у затвору од последица мучења. Осим промене имена школе, те 1969. у априлу месецу изашао је први број школског листа који су уређивали ученици, а који је назван „Економист“. Лист се бавио расправљањем разних питања која су била од интереса за васпитно-образовни рад у школи.

У оквиру ЕШЦ „Жижа Лазаревић“ од 1.3.1972. радила је још једна школа која је до интеграције са Центром наставу обављала у просторијама Центра, а то је Школа за квалификоване раднике. Од тада Центар и ова школа делатност обављају као једна образовно-васпитна установа под називом Привредно-економски школски центар у Пожаревцу. Осим интеграције и промене назива, од 1. септембра 1972. евидентна је још једна промена у Центру, а то је избор новог директора. Наиме, на ту дужност изабран је Живорад Стокић, проф. руског језика који ће остати директор Центра све до краја 2000.

Право огледало живота и рада у школи представљали су „Нови хоризонти“, лист који је почео да излази 1973. и који је пратио све активности ученика и наставника, рад њихових органа и организација, бележио успехе у настави, радионицима, на такмичењима, подстицао, хвалио и критиковао.

Како се недостатак школског простора све више осећао, крајем 70-их година одлучено је да се изгради нова школска зграда која би требало да има 12 учионица и фискултурну салу. Тако су радови на згради завршени у септембру 1977. године док је фискултурна сала била спремна за почетак школске 1980/81. године када је школа ушла у нову деценију успешног развоја.

Од 1995. ПЕОЦ „Жижа Лазаревић“ поново мења назив и постаје Економско-трговинска школа „Жижа Лазаревић“.

Почетак новог миленијума и новог века обележени су променом назива 27.2.2002. године у „Економско-трговинска школа“ и избором новог директора Луке Шешума, проф. биологије.

Милена Стефановић, проф